Intervju sa NIKOLETOM VISAN, članicom iseljene zajednice “Vulturilor 50”, Bukurešt

Tokom našeg stajališta u Bukureštu, imale smo priliku da upoznamo članove iseljene zajednice, koji pružaju otpor na ulicama Bukurešta, organizovani u kamp, čekajući da se im se dodeli pristojan dom od strane opštine. Ova zajednica je poznata kao “Vulturilor 50”, što je ime ulice gde su živeli pre evakuacije.

Prisustvovali smo jednom od njihovih sastanaka u prostorijama FCDL udruženja (Zajednički fron za Stambena Prava) koji je ugostio i Feministički karavan, gde su podelili svoju priču otpora tokom dugih i hladnih meseci koji su prošli od njihove evakuacije. Sledeći intervju je sa Nicoletom Visan, potparolkom zajednice:claca 2

I: Da li bi molim te mogla da nam kažeš svoje ime i objasniš ukratko kako je krenula ova situacija? Takođe kako je i tvoja borba počela. 

N: Moje ime je Visan Nicoleta, imam 30 godina, dvogodišnjeg sina i trudna sam. Uhvaćena sam u ovu borbu zapravo, nisam želela ovu situaciju. Nisam ni mislila da bih jednog dana ja ovo radila sve ovo, da bih sarađivala sa toliko ljudi za zajedničku stvar. Zapravo, to je više kao rat.

Pre nego što sam izbačena, nisam obraćala puno pažnje (na našu situaciju), pošto je moja mama imala ugovor i trebali smo da dobijemo svoju kuću. Bila sam mlada tada, imala sam 13 ili 14 godina kada sam saznala da ćemo biti evakuisani. Vremenom, niko nije došao da nas izbaci, tako da smo mislili da će nas ostaviti na miru. Ali sada znam da bilo kakva glasina ili upozorenje koje dolaze od opština moraju biti shvaćeni ozbiljno. Mogu doći kasnije nego što je očekivano, ali na kraju uvek dođu.

Stvar je u tome što sam se ja umešala u ovu borbu tako što su me pogurali ili ohrabrili drugi ljudi i zato što želim da moja deca imaju kuću. To je ono što me zapravo ubedilo da idem dalje i da se nadam da, iako su neka vrata zalupljena pred mojom facom, druga će biti otvorena. I molim boga svaki put da mi pomogne da znam šta da kažem, kada da progovorim… i da razumem reči i termine koje koriste u rasličitim institucijama koje moram da posetim, zato što često gledaju tvoju odeću, lice, znaju da si Romkinja i namerno rade neke stvari, samo da bi se osećala da su oni bitni, da su oni obrazovani, a da si ti niko. I zaista misle kako je njihovo vreme isuviše bitno da bi ga trošili na nekoga kao što si ti… I tada krenu da ti se podsmevaju.

Činjenica da sam bila na ulici sa detetom u naručju pomogla mi je da budem odlučna u ovoj borbi i protestu. Takođe sam bila ona sa dugim jezikom u grupi, više ratoborna i eksplozivna i svaki put kada bi čula glasinu ili videla da neko nije fer, iako me se to nije ticalo, znala sam da progovorim pred svima. Tako da je iseljena zajednica videla da je to što govorim upravo ono što je trebalo biti rečeno o njima, koji su inače mnogo stariji od mene, ali koji nisu imali hrabrosti da progovore. Neki od njih su prilazili i govorili mi: “Čak iako si mnogo mlađa od nas, veštija si u tome što govoriš i radiš i ne bojiš se da progovoriš šta god da je potrebno da se kaže”. Tako da kada su me videli da se svađam i borim sa raličitim ljudima koji su došli u gradsku skupštinu, policiju ili druge institucije, počeli su da mi veruju i nekako očekivali od mene da napravim sledeći korak i pomognem im. Našli su podršku i snagu u meni i odlučili da ih predstavljam i njihova prava.Zbog ovoga kažem da sam izabrana da vodim ovu borbu. Na početku samo sam želela kuću za mene i moju decu, nisam zamislila da ću takođe morati da se borim za ove ljude, ali kada razumeš da možeš pomoći drugim porodicama, osećaš radost i zahvalnost, kao lično zadovoljstvo postizanja nečeg dobrog. I svaki put kada dobijemo dobre rezultate ili pozitivne odgovore, osećala sam se srećno kad vidim promenu u njima, kad vidim malo svetla na njihovim licima.

I: Da li si ikada upala u nevolje ili primila pretnje?20150328 191620_

N: Da. Kada su došli da nas evakuišu (Bukurešt, ulica Vulturilor, sector 3), bilo je dosta policijskih kola, žandarmerije… Bilo nas je oko 200 ljudi. Sledeći dan smo odlučili da protestvujemo ispred opštine. Nekoliko ljudi je došlo da nas podrži iz NGO-ova, Carrousel (HR udruženje), FCDL (Zajednički Front za Stambena Prava), Romani CRISS (Romski centar za društvene intervencije i studije) itd. Opština je zatvorila prozore iv rata, zabarakadirali su se unutra i naredili žandarmeriji da nas otera. Kada smo stigli do mesta gde smo ostavili naše stvari, došli su sa kompanijom za čišćenje i još policije i krenuli smo da se bijemo. Tukli su muškarce, ženu i decu bez diskriminacije.

I: Da li si preuzela neku legalnu akciju protiv te epizode nasilja?

N: Nismo podneli žalbu, ali smo odradili forenzički izveštaj, imamo nekoliko zahteva spremnih za podnošenje sudu za početak suđenja protiv njih i takođe želimo da dobijemo drugo suđenje protiv njih zbog toga što su nam uzeli stvari, bez našeg pristanka. Nije im dozvoljeno da to rade i nije postojao legalan dokument da ih ovlasti da uzmu sve iz naših kuća.

I: I šta su uradili sa stvarima?

N: Rekli su da su ih odneli u sklonište i da imamo 15 dana da ih pokupimo, ali smo morali da opravdamo da ih ne nosimo nazad na ulice, već na neko drugo mesto. U suprotnom ne bi nam dali da ih uzmemo. Tako da niko nije otišao po svoje stvari. Imali smo samo svoju odeću na sebi. I krenuli smo da se mobilizujemo te iste večeri, da tražimo karton, sakupljamo ga, dali smo naše jakne i toplu odeću deci i tako smo spavali prve noći posle protesta. To je bilo u septembru 2014. Neke organizacije su nam pomogle sa hranom i ćebadima za decu.

I:Ti i dalje živiš na istom mestu koje ste zauzeli tog dana?

N: Da, kampovali smo na trotoaru (u centru grada), počeli smo da primamo odeću i hranu od različitih organizacija i NGO-ova, od naših prošlih komšija, koji su svako jutro dolazili da nam donesu čaj i sendviče za decu i kafu za odrasle. Ali ne možemo da očekujemo da ljudi rade ovo svaki dan. Uradili su šta su mogli da nam pomognu tokom prve nedelje, ali mi tamo živimo već šest meseci.

I: I kako su ljudi na ulici reagovali kada su vas videli?

N: Nismo iskusili nasilno ponašanje od prolaznika. Ljudi su zastajali da nas pitaju šta radimo tu, kako smo dospeli u takvu situaciju i koliko smo dugo tu. I obično su nam pomagali sa hlebom, mlekom, sendvičima… čak su i doneli odeću za decu ili čak i odrasle. Neki ulični umetnici su se takođe mobilisali i krenuli da nam donose hranu uveče zato što nismo imali ništa. Kasnije, dali su nam dušeke, ćebad, jastuke, tako da je krenulo da bude malo toplije.

I: Da li si osetila neku razliku od trenutka kada si se mobilisala i uključila ljude, kao FCDL? Na primer, da li su se stvari nekako unapredile sa vlastima ili u sudu zbog činjenice da je tvoj slučaj dobijao pokrivenost u štampi i pažnju od aktivista?

N: Bili smo jaki na poziciji da nećemo primiti novac za iznajmljivanje stana i nećemo boraviti u skloništima, gde su muškarci odvojeni od žena i dece. Bili smo jasni na principima da ćemo ostati zajedno, kao porodice, čak iako je to značilo da umremo na ulici. Želeli smo našu kuću! Imali smo našu kuću, uzeli su je od nas, sad moraju da nam daju drugu, i to nije za pregovaranje! Istina je da vlasti nisu očekivali da ćemo se mi tako organizovati i da ćemo dobiti toliko pomoći od organizacija, koje su nam dosta pomogle sa informacijama, često su nas pratili na različita mesta, sudska saslušavanja, dolazili su na naše proteste, podržavali nas tokom mnogih procedura. Sve ovo je bila velika podrška za nas, ali takođe i sav pritisak od nekih ljudi sa strane – da se tako izrazim. Vlasti su priznale da bi procedure bile baš sporije bez svog ovog pritiska. Drugi slični slučajevi, ali manjeg obima, su čekali u kutuji godinama da se reše, pa kad smo to znali, osetili smo se ohrabreno i to nas je održalo još više ujedinjenima i pomoglo u otporu. Tokom zime bilo nam je veoma hladno, ali smo se opirali zajedno, molili smo se bogu za kuću.

I: Koliko ljudi trenutno živi u vašoj zajednici i koliko od njih su Romi?

N: Ima nas oko 13 porodica, negde oko 60 ljudi uključujući decu. Većina njih su Romi, ali ima i ne-Roma, kao moj muž. Ima 3-4 ljudi koji nisu Romi.

I: Ukoliko dobijete kuću na kraju, da li planiraš da održiš ovu mrežu koju ste napravili aktivnom i pomognete drugima u ovoj situaciji?

N: Diskutovali smo o ovome i uspeli smo, voleli bi da napravimo grupu da podržimo ljude u našoj situaciji. Bili bismo kao grupa otpora za ljude u drugim okruzima ili gradovima, čak i drugim zemljama. I možda naš primer može da inspiriše i koristi drugima i pomogne im da reše probleme mnogo pre nas. Još uvek smo na ulici i ne znamo šta ćemo dobiti, ako i dobijemo. Ali znamo da barem naš slučaj nije zaglavljen u kutiji, ignorisan od svih, znamo da rade na njemu.

I: Da, vi postavljate presedan. Nadamo se da će se ovo rešiti uskoro i da ćete svi dobiti kuće za svoje porodice. Znajući da ima dosta praznih zgrada u Rumuniji i drugim evropskim zemljama, neprihvatljivo je prisiljavati ljude da žive na ulicama.

N: Da, neko je predložio da tužimo ustav, zbog toga što je pristojan život univerzalno pravo svakog građanina. I biti primorana da živim na ulici, po hladnoći, kiši, to nije pristojan život, država ne ispunjava svoje obaveze prema građanima.

Feministički karavan je bio u Bukureštu u aprilu 2015. godine. Situacija ove iseljene zajednice se nije promenila. 14. septembra su navršili jednu godinu od kada su prvi put postavili kamp na ulicama Bukurešta, samo 2km od Casa Poporului-a (palata Parlamenta). Nikoleta je već rodila drugo dete. Trenutno ima 6 porodica (oko 30 ljudi) koji žive u kampu, još uvek čekajući rešenje od opštine. U skorijem intervjuu Nikoleta je rekla: “Naš protestni kamp je tačno ispod njihovog nosa, samo 2km od Parlamenta. Ako čak ni ovde, u centru glavnog grada, ne uspemo da imamo uticaja na njih, kako možemo da očekujemo da će brinuti o ljudima koji su mnogo dalje?”.

Ioana Pop

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *