Intervju sa Azrom, mladom aktivistkinjom iz Tuzle, Bosna i Hercegovina

Azra Jašarević je mlada aktivistkinja iz Tuzle sa kojom smo pričale o poziciji mladih žena u Tuzli, uključujući i nezaposlenje, migracije i načine otpora i mogućnosti za promene.

Azra ima 28 godina i novinarka je. Takođe je završila i filmsku akademiju, ali je nezaposlena, kao i većina mladih u Tuzli i nikada nije ni bila zaposlena.

Do sada je jedino bila volonterka u različitim projektima. Trenutno je uključena u aktivnosti „Asocijacije građana – Kuća plamena mira“. Rekla nam je da su uslovi rada dobri, pored svega ona ipak volontira sa ljudima koji su zainteresovani za to što rade i mladi umetnici/e organizuju festivale i različite kulturne događaje. Do sada njen najduži volonterski rad je trajao tri meseca, i zavisno od faze projekta, unajmljivali su je da radi nekoliko puta nedeljno, ali nikada nije primila pare za njen rad.

Napustila je Bosnu u jednom trenutku svog života, a kada se vratila većina njenih prijatelja su već započeli porodice. Ona se ne oseća sposobnom da ima porodicu niti je zainteresovana, pošto nije egzistencijalno nezavisna.

Najveći problem sa kojim se suočavaju mladi, kako je ona naglasila, su nezaposlenost i male plate, koje su nedovoljne da se započne porodica i da imaju bilo kakav život koji pruža zadovoljstvo. Letnji odmor je postao nešto neverovatno, dok je u prošlosti to bilo sasvim normalno, kaže Azra.

Kada smo je pitali o uslovima života mladih u Bosni i Hercegovini odgovorila je da svi imaju san da odu iz zemlje, nađu bolji posao ili nastave obrazovanje. „U prošlosti ljudi su išli u Avganistan da rade. Ne znam da li je to zbog US vojske ili kompanija koje snadbevaju US vojsku, ali plate su bile baš dobre, tako da svako – i obrazovani i neobrazovani – su išli su Avganistan da rade i čak su imali manje stresa tamo nego što imaju ovde. Danas mnogo ljudi uči nemački zato što žele da idu Nemačku.“

DSC00053Feministički karavan sa radnicama iz Dita i Aida fabrike

Što se tiče pozicije mladih žena u Bosni i Hercegovini, Azra je rekla:

„Od kada je nezaposlenje nešto što utiče na mlade generalno, žene su takođe pogođene. I pošto je naše društvo tradicionalno, pored toga što imamo problem nezaposlenja, od mladih žena se očekuje da vode računa o porodici i organizuju domaćinstvo, tako da je teret nešto teži na ženama nego što je na muškarcima. Provodila sam dosta vremena sa radnicima i radnicama iz Aida fabrike tokom protesta, i pored loših uslova za rad, većina njih čekaju da se registruju u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, kako bi dobili pogodnosti u vidu zdravstvenog osiguranja i penzije. Često, pored muža, žene imaju jedno ili dvoje dece i naravno da brinu o njima, tako da nemaju samo svoje brige, nego uvek i veći teret. Ne mogu da zamislim sebe da tako živim, pošto nemam nikakvu želju za porodicom.“

Kada smo je pitale kakve su reakcije od drugih, odgovorila je: „Ne govorim o tome često. Mislim da drugi pretpostavljaju da ću osnovati porodicu uskoro. I dalje ne govorim da sam izričito protiv toga, tako da za sada nema sukoba.“

Kada smo pričale o organizovanim otporima protiv opresivnih sistema kao što je kapitalizam i patrijarhart u Bosni, Azra je istakla Bosansko proleće, koje je krenulo u Februaru 2014, kao poslednju i najveću revoluciju u Bosni i Hercegovini. Rekla je da je zajednička borba i podrška radnicima i radnicama iz fabrika neophodna u borbi protiv neoliberalnih politika. „Bitno je za mlade da se bore protiv nezaposlenja, kako se ne bi suočili sa istom sudbinom. Moramo uzeti stvari u svoje ruke“, Azra dodaje.

Bosansko proleće je bio specifični otpor neoliberalnim politikama, što je značilo da država neće pokrenuti proizvodnju i neće otvoriti nova radna mesta. Umesto toga, nosioci kapitala iznajmljuju radnu snagu na otvorenom tržištu gde ponuda uvek premašuje potražnju, tako da je cena automatski manja. U kapitalizmu, država, opština, federacija i lokalne vlade služe da naprave uslove za preduzetnike, investitore, akcionare koji mogu – ako im se prohte – da razmontiraju mašine i prodaju ih kao staro gvožđe ili – u jednom komadu – prenesu ih gde je radna snaga jeftinija i naravno, profit veći.

Sedmog februara 2014. masivni protesti građana koji su nezadovoljni uslovima života su se održali na ulicama velikih gradova preko cele Bosne i Hercegovine. Državne institucije, policijska kola, kiosci su goreli u plamenovima. Vodeći svetski mediji su prenosili ovu revoluciju i opšti haos u državi koja nije bila u mogućnosti da se ekonomski oporavi čak i dvadeset godina posle rata. Veliki broj ljudi je bio povređen i ogromna materijalna šteta je bila učinjena. Predsednička zgrada je takođe gorela to veče, sedmog februara u centru Sarajeva. Istorijski arhivi Bosne i Hercegovine su takođe goreli i nekoliko sati je trajao haos na ulicama. U danima koji su prethodili, građani su nastavili mirna okupljanja na ulicama skoro svih gradova u državi. Regionalne vlade su se rušile, građani su organizovali zborove, ljudi su tražili promenu.

U početku protesti nisu bili protiv režima, već protiv sistema, i pre niza pokušaja pogrešnih direktnih akcija, protestanti nisu bili usmereni prema određenoj partiji ili koaliciji, već sistemu. Protestanti su imali cilj da zahtevaju od vlade da ispuni osnovne zahteve radnika: da revidira privatizaciju i nacionalizuje iliegalno privatizovanu imovinu, da otvori fabrike, započne proizvodnju u postojećim fabrikama i da postavi minimalnu, ali dostojanstvenu platu, smanji privilegije moćnih i uvede sistem poreza u kojem oni koji zarađuju najviše takođe plaćaju najveći porez. Posle Bosanskog proleća, radnici/e iz Dita fabrike su ostali dosledni u svojim ciljevima: borba protiv privatizacije i eksploatacije tako što su nastavili da zauzimaju i čuvaju svu opremu iz fabrike. U trenutku kada je Feministički karavan bio u Tuzli, radnici/e iz ove fabrike nisu primili svoje plate više od 40 meseci i njihovo zdravstveno i socijalno osiguranje nije plaćeno 60 meseci. Svake srede, radnici/e iz Dita fabrike i drugih zatvorenih fabrika iz Bosne i Hercegovine protestuju ispred Privrednog suda. Nastavljaju borbu kako bi dobili natrag svoje poslove.

DSC00058 Karavan ispred Dita fabrike

Radnici/e iz Dita fabrike su se borili dve godine kako bi ponovo počeli/e da rade, sada su napokon i uspeli/e u svojoj borbi! U junu 2015. godine, skupština poverilaca Dita fabrike deterdženta iz Tuzle je jednoglasno usvojila izveštaj o stanju imovine i aktivnostima u okvirima stečajnog postupka. Posle toga, takođe jednoglasno, Skupština je odlučila da radnici/e nastave proizvodnju i oporavak fabrike, osigurali su da će izmiriti sve nove obaveze. Ugovori sa svim radnicima su prekinuti (a to su 92 preosta radnika Dite koji nisu prekidali svoje zaposlenje pre) i radnici su naišli na novu kompaniju pod stečajem, koja je propisno registrovana sa svim radničkim pravima i obavezama. Prema tome, radnici/e koji su spasili fabriku od pljačke i razaranja i započeli proizvodnju u dogovoru sa stečajnim upravnikom i bitnom finansijskom pomoću kompanije Forex, postali su radnici nove Dita fabrike u stečaju, koja garantuje lične prihode i sve beneficije, koje će se redovno plaćati. U julu su proizveli 130,000 komada popularnog deterdženta 3de i lansirali nove proizvode. Povećana proizvodnja deterdženata je samo jedna od borbi koje su uspešno organizovali/e radnici/e Dite, ali započevši proizvodnju deterdženata u prahu Arix i Ida, je od ključnog značaja za povećanje ukupne proizvodnje i stvaranje novih poslova, što radnici uvek ističu kao njihov krajni cilj.

Mina Damnjanović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *