Mathauzen nacistički koncentracioni logor: Ženska borba za sećanje i priznavanje zločina

Feministički karavan u Mathauzen koncentracionom logoru

Decenije su prošle od kako se završio Drugi svetski rat ali feministkinje i lezbejke iz Austrije i Nemačke i dalje posećuju koncentracione logore širom ovih zemalja, u znak sećanja na sve one koji su bili i bile “nesrećni/e” da budu drugačiji/e i nepoželjni/e i zbog toga ubijeni/e od strane svireposti nacističkog režima. Žene se bore da ovi užasi nikada ne odu u zaborav. Jedno od ovih mesta je Mathauzen koncentracioni logor koji se nalazi blizu Linca (Linz) u Austriji, i mi, žene aktivistkinje iz Feminističkog karavana smo otišle sa našim sestrama da ih p20150509_112132održimo u njihovoj borbi i da odamo našu počast.Mathauzen koncentracioni logor se smatrao najokrutnijim logorima i klasifikovao kao takozvana treća kategorija kampa, što je značilo da oni/e koji završe ovde neće izaći živi/e.
Preko sedam godina, od 1938 do 1945. oko 200,000 žena i muškaraca su bili zatvoreni u ovom logoru i oko 120,000 je umrlo od gladi, bolesti i teškog rada. U početku, tokom prve godine logor je primio zatvorenike iza Dahaua (Dachau, nacistički koncentracioni logor i prvi logor otvoren u Nemačkoj) – uglavnom osuđene kriminalce ali i takozvane “asocijalne elemente” – lezbejke, homoseksualce, političke zatvorenike i mnoge druge a kasnije je postao zatočenički centar za sve koji/e su bili/e protiv nacističkog režima. Za sve zatvorenike je postojala neka vrsta instrukcije “Rückkehr unerwünscht” koja je značila vratiti nepoželjne i njih su tukli, izgladnjivali, koristili za medicinske eksperimente i najteži fizički rad, kao u kamenolomima.
Mnogo činjenica je već rečeno vezano za fašističke svireposti van a i u svim nacističkim logorima gde su ljudima oduzeli poslednje trunke dostojanstva i mučili ih na nezamislive načine dok nisu umrli. Decenijama kasnije ljudi iz obe države su se susreli sa fašističkom prošlošću i odradili ogroman posao u preuzimanju odgovornosti. Međutim, postoje neke stvari koju su ostale nedorečene, neke od njenih priča (herstories) za koje patrijarhat ne želi da budu saslušane i radi naporno na tome da ih duboko zakopa. Jedne od ovih priča je priča o ženama koje su bile zatvorenice u Mathauzen koncentracionom logoru.
Osmog maja smo otišle tamo sa našim sestrama, dan pred zvaničnu oslobodilačku ceremoniju, kako bismo naučile o istoriji ovog ozloglašenog mesta a posebno o sudbini žena koje su tamo zatvorene. Mathauzen se sastojao od 32 kasarne ograđene električnom bodljikavom žicom, visokim kamenim zidovima i osmatračnicama. Jedna od kasarni, kasarna broj jedan se koristila, kako smo saznale taj dan, za prostituisanje ženskih zatvorenica. Žene koje su dovedene u ovaj logor su bile “ponuđene” nacistima kako bih ih koristili za prostituciju a zauzvrat im je “obećana” sloboda posle šest meseci. Žene su koristili svi, muški zatvorenici zato što su nacisti tvrdili da je to dobra strategija da se poboljša produktivnost zatvorenika time što bi im obezbedili ono što su oni doživljavali kao “zabavu”, koristili su ih obični vojnici kao i visoko rangirani SS oficiri.
Svake godine stotine i hiljade ljudi iz svih delova Evrope dolaze u Mathauzen kako bi bili deo zvanične oslobodilačke ceremonije koja odaje spomen žrtvama, daje znak sećanja na zločine i slavi oslobođenje Evrope od fašizma. Ali ne pričaju o zločinima koju su počinjeni protiv žena u ovom logoru i drugim logorima, ne zaustavljaju se ispred kasarne broj jedan, ne znaju šta se dešavalo tamo, čemu su žene bile izložene i koliko njih nije preživelo. Ovo nije deo istorije, ne nalazi se u knjigama, novinama ili internet stranicama. Država nikada nije priznala status civilnih žrtava rata ženama koje su preživele niti su ikada primile bilo kakvu naknadu za užase koje su preživele, ako takve stvari ikada i mogu da se nadoknade.

20150509_121130 Feministkinje i lezbejke svake godine stavljaju spomen ploču ispred kasarne jedan. Ploču koja govori šta se tamo desilo. I svake godine je uklonjena od strane administracije logora pošto nije zvanično dozvoljeno da se ovakve grozote koje su učinjene protiv žena znaju i budu vidljive. I ne možemo da ne zaključimo da iako su ljudi svesni i bore se protiv fašizma, rasizma i antisemitizma, mizoginija je toliko ukorenjena u njima da će nastaviti da zanemaruju, poriču i zaboravljaju zločine protiv žena i njihove patnje čak iako su se dogodile pre sedamdeset godina, a kamoli u sadašnjosti.
Kada su naše sestre otišle nazad sledećeg jutra posle zvanične ceremonije, ploča naravno nije bila tamo ali su se raspravljale sa muškarcima iz administracije logora i uspele da ih ubede da je vrate nazad. Tako da je velika drvena ploča bila tamo i sigurno je zapala za oko svim posetiocima koji/e su došli/e za glavni događaj čak iako je bilo samo na trenutak.

Možda izgleda kao mala, ali s obzirom na činjenicu da smo danas svedokinje istih starih obrazaca fašizma za koje smo mislile da su završeni pre sedamdeset godina, da i dalje živimo u itekako mizoginom svetu koje poriče žensko dostojanstvo, ljudskost, glas, možemo ponosno da kažemo da je ovo pobeda!

Jodie Roy

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *