Svetski Marš Žena solidarno sa Vio Me !

Feministički karavan je bio u Solunu u martu 2015.

Našle smo se sa Vio.Me radnicima i članovima solidarnog odbora: otišle smo na njihovu uličnu akciju i prodaju, podržale smo ih na sudu i posetile njihovu fabriku.

Petak, 20. mart – prodavanje proizvoda i informisanje ljudi na ulici

 P1110472P1110621

Ponedeljak 23. mart – Sudjenje

Ovog ponedeljka Feministički karavan Svetskog Marša Žena je još uvek u Solunu. Otišle smo na Vio.Me suđenje da izrazimo našu podršku samoorganizovanim radnicima iz ove fabrike.

« Vio.Me radnici u Solunu, Grčka, ustali su protiv nezaposlenost i siromaštva vodeći dugu borbu da sami upravljaju zauzetom fabrikom u veoma lošim uslovima. Već dve godine proizvode i prodaju ekološke proizvode za čišćenje u okupiranim prostorijama, obezbeđujući skromne prihode svojim porodicama.  » http://www.viome.org/

Stojimo solidarno sa Vio.Me, ne samo zato što su radnici preuzeli fabriku i što su se samoorganizovali, već zato što i zajednica (građani, potrošači… itd) učestvuje u donošenju odluka. Biti deo solidarnog odbora uključuje učesnike u odluke o tome kako će i šta raditi.

Kada smo stigle u sud, radnici su izgledali nervozno. Pošto su informisani prekasno za datum suđenja, njihov prvi zahtev je bio da se odloži, ali ovo nije bilo prihvaćeno.

Bilo je oko pedeset ljudi na sudu: radnici, solidarni odbor i sledbenici. Sedišta su već bila zauzeta i neki ljudi nisu mogli da sednu. Sedeći u prvom redu, bile smo iznenađene prisustvom slike na kojoj je Isus i biblije koja se nalazila na stolu svedoka.

Suđenje je bilo na grčkom, tako da je Manos – iz solidarnog odbora – bio sa nama sve vreme kako bi nam pomogao da razumemo. Radilo se o zahtevu vlasnika da proda celu nepokretnost, od koje je fabrika Vio.Me jedan deo.

Radnici nisu viđeni kao legalni deo suđenja, ali pošto imaju legalni interes u zadržavanju dela fabrike koji koriste za proizvodnju, bilo im je dopušteno da učestvuju u ovom suđenju i da se brane. Tražili su da zadrže deo zgrade u kojoj se nalaze mašine za proizvodnju.

Tužni deo suđenja jeste da su bivši radnici bili tu, podržavajući prodavanje fabrike, pošto im je obećano da će dobiti pare koje im kompanija duguje. Prema grčkom zakonu, novac dobijen od prodavanja fabrike biće potrošen na dugove koje vlasnik ima prema državi. Ono što ostane od prodaje bi moglo da se vrati radnicima, ali dugovi su toliko veliki da neće ostati para za njih.

Postojala je tenzija tokom suđenja između ove dve grupe radnika a pre suđenja su ušli u verbalni sukob. Ovo možemo posmatrati kao deo vlasnikove i državne strategije – i generalno kapitalističkog sistema – podele radnika.

Poenta današnjeg suđenja je bila da sud utvrdi da li radnici iz Vio.Me fabrike zaista koriste mašine i fabriku koju je vlasnik napustio pre četiri godine. Dokaz o samoorganizovanoj produktivnosti bi opravdao njihovu potrebu da zadrže ovaj deo zgrade. Jedina svedokinja danas je bila Eleni, članica solidarnog odbora. Sudu je bilo teško da prihvati njeno svedočenje pošto ona nije radnica. Naravno, njeno svedočenje jeste bitno pošto pokazuje da ovaj slučaj nije samo o radnicima te fabrike koji se nalaze u ovoj borbi.

IMGP0006

Međutim biće još suđenja oko ovog i drugih pitanja; jedno će se održati 8. maja a drugo u junu. Radnici nisu baš zadovoljni rezultatom, ali su odlučni. Kako oni kažu, ukoliko neko želi da kupi fabriku, ta osoba će morati da se suoči sa njima da oni imaju svoj prostor i svoj način proizvodnje i donošenja odluka.

Sledeća mobilizacija je karavan solidarnosti koji će ići od Soluna do Atine (3-6. aprila), uz posrednička zaustavljanja u Larisi, Volosu i Čalkidi i uz što masovniji protest ispred (ili unutra) Ministarstva rada u Atini.

24. mart 2015. – Poseta fabrike Vio.Me

 P1110615

Danas smo imale priliku da obiđemo prostorije fabrike Vio.Me i da razgovaramo sa nekim radnicima.

Dimitri je bio naš vodič kroz različite prostorije koje su ostale u funkciji još od kad je fabrika prestala sa proizvodnjom građevinskog materijala 2011. godine. Kao što objašnjava, Dimitri je navikao da daje intervjue različitim medijima i aktivistima koji su posećivali fabriku još od njenog okupiranja i preobražaja u proizvodnji, pošto je Vio.Me postao simbol uspešne radničke borbe i samo-upravljanja fabrike.

Započele smo našu posetu u sobi sa proizvodnim pogonima, gde su se nekada pravili građevinski materijali. Vio.Me je bio produžnica matične kompanije Philkeram, koja je proglasila bankrot i prestala sa proizvodnjom takođe 2011. Mašine u ovoj prostoriji se trenutno upotrebljavaju za proizvodnju ekoloških proizvoda za čišćenje za domaćinstvo. Proces proizvodnje se bazira na prirodnim sastojcima kao što je voda, sirće, maslinovo ulje, badem, ricinusovo ili kokosovo ulje i može potrajati do tri meseca da sapuni budu spremni za upotrebu, nakon tradicionalnog očvršćavanja i sušenja.

U sobi za fermentaciju, hemijskoj laboratoriji gde se kontroliše kvalitet i u skladištu mogu se videti gomile paketa sa cementom iz bivše proizvodne linije. Onda smo ušle u zgradu gde nedeljom organizuju bazare i druge društvene aktivnosti (koncerte, sastanke, žurke). Rešili su da unesu život u fabriku i da naprave prostor gde će se svi sastajati. Dimitri objašnjava kako moraju da nadgledaju ove prostorije 24h dnevno kako bi izbegli da materijal bude ukraden ili mesto evakuisano. Dvadeset i jedan radnik trenutno radi u Vio.Me-u i organizuju se u tri smene: jedna smena za proizvodnju koja je ujutru i dve smene za nadgledanje od 15h do 7h.

P1110606Na kraju proizvodnog prostora, ukazao nam je na mesto gde se održavaju plenumi svako jutro. Imale smo priliku da ga pitamo o nedavnoj istoriji fabrike, njenoj transformaciji i budućim perspektivama. Rekao nam je da Philkeram bila jedna od najprofitabilnijih kompanija u njenom sektoru u Evropi između 2000-2008. godine. Proizvodila je građevinske materijale za velike kompanije i internacionalne aerodrome, kao što je onaj u Dubaiju. 2008. godine kompanija je krenula da odlaže plaćanja i radnicima i nabavljačima, uprkos tome što je očito bila profitabilna kompanija. Dimitri objašnjava da je cilj odbora kompanije bio da zatvori fabriku i izbegne plaćanje dugova, koji su dostigli 1 milion evra kao porez državi i oko 1.600.000 evra radnicima. Na pitanje kako se ova sumnja akumulirala godinama, odgovara da je odbor kompanije poslao sav profit u inostranstvo, prestao da plaća radnicima i poreze i hteo da proda zemlju i objekte fabrike. Država im je čak dodelila subvencije u prošlosti kako bi im pomogla održavanje fabrike i ponudila 1 milion evra da bi izbegli gašenje fabrike. Tada je postalo očigledno da odbor nema nikakav interes u održavanju fabrike živom. Šta više, profit dobijen od proizvodnje Vio.Me-a je korišćen da se “spasi” Philkeram kroz ilegalne procedure, dok ni radnici a ni nabavljači nisu dobili ni pare od tog profita poslednjih godina.

Kada su vlasnici konačno napustili fabriku 2011. godine, preostalih 21 radnika su rešili da preuzmu mere i zaštite sebe osiguranjem, koje im garanuje njihovo pravo da koriste fabriku jednu godinu. Kad se period zaštite završio, prostorije su bile zvanično okupirane i radnici su počeli aktivno da dele svoju borbu sa društvom i aktivističkim kolektivima. Tako je nastao proces otpora i solidarna inicijativa. Kako on kaže, radnici su zapalili šibicu, ali vatru su napravili svi ljudi koji su se uključili u njihovu borbu.

Imali su znanje potrebno za korišćenje mašina, struje i zaliha voda, ali su želeli da proizvode nešto bolje za društvo i životnu sredinu. Tako su i odlučili da krenu sa testovima za proizvodnju sapuna. Danas, njihovi proizvodi se ne prodaju samo u Grčkoj već i u inostranstvu, kroz direktnu prodaju u Vio.Me prostorijama ili preko aktivista koji podržavaju fabriku. Podrška koju dobijaju od lokalnih i internacionalnih društvenih pokreta je veoma bitna za buduće diskusije sa ministarstvima, koji se odnose na odobrenje novog zakona koji bi im omogućio da legalno nastave sa korišćenjem fabrike.

Organizacija posla, još od okupiranja fabrike, se zasniva na redovnim plenumima gde se donose sve bitne odluke, kaona primer šta i koliko će da se proizvodi, kako da se nastavi sa suđenjem ili kako da održe njihovu kampanju otpora vidljivom i jakom. Sada su kooperativa, što je takođe korisno za pravni deo procesa. Dimitri ponavlja da oni proizvode samo količine koje su potrebne za život i njihov pristup nije okrenut profitu. “Mi smo radnici i želimo da ostanemo radnici”. Žele da prošire njihov model organizacije u Grčkoj i u drugim zemljama koje se suočavaju sa sličnim situacijama, zbog čega su stalno u kontaktu sa radnicima iz drugih okupiranih fabrika, na primer Fralib – Slonova fabrika u Marseju, čuveni Bauen hotel ili Zanon keramička fabrika iz Argentine.

http://www.viome.org/

 Ioana Pop, Marion Lafon, Natalija Laptosevic

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *